Beta PRESS - Novinska agencija

Ponedeljak, 12.4.2010.

Odbrambena industrija Srbije

BEOGRAD - Vojna industrija Srbije je proteklih godina u usponu po količini proizvedenog i prodatog naoružanja i opreme, oporavljajući se nakon sunovrata tokom 90-ih godina i NATO bombardovanja 1999. godine.

Obim izvoza je u 2009. godini dostigao oko 300 miliona dolara, uz vrednost novih ugovora od oko 500 miliona dolara, prema rečima Ministra odbrane Dragana Šutanovca. Dalji rast ovog sektora bi mogao da rezultate približi onima sa kraja 80-ih godina, kada je odbrambena industrija Jugoslavije prodajom naoružanja i gradnjom vojnih objekata u inostranstvu zaradjivala gotovo milijardu dolara godišnje.

Nakon turbulentnih godina i ogromnih promena na svetskoj političkoj i vojnoj sceni, odbrambena industrija Srbije sada nije u tehnološkom vrhu, ali je poznata po konkurentnoj i kvalitetnoj opremi i naoružanju koje je pouzdano i relativno jednostavno za upotrebu.

Šest velikih fabrika u državnom vlasništvu - "Zastava oružje" iz Kragujevca, "Krušik" iz Valjeva, "Prvi partizan" iz Užica, "Sloboda" iz Čačka, "Milan Blagojević" iz Lučana i "Prva iskra" iz Bariča – obavljaju veći deo proizvodnje za izvoz, a postoje i fabrike koje su deo sistema kao podizvodjači ili proizvodjači sirovina.

U Kragujevcu još od 1853. godine radi "Zastava oružje", sa skoro 2.600 radnika koji proizvode naoružanje za civilne i vojne potrebe.

Uz lovačke karabine, pištolje, revolvere, vazdušne i malokalibarske puške za civilne potrebe, Zastava oružje proizvodi čitav spektar za vojne potrebe – automatske jurišne puške zasnovane na sistemu Kalašnjikov, medju kojima je najpoznatija M-70 kao osnovno naoružanje Vojske Srbije.

U ponudi je i M-21, radjena u NATO kalibru 5,56 milimetara, koja polako ulazi u naoružanje vojske.

Zastava oružje ima saradnju i sa američkim Remingtonom, a proizvodi i mitraljeze, snajperske puške, dalekometne puške (Crna strela), bacače granata, kao i topove kalibra 20 i 30 milimetara.

Valjevski "Krušik" sa oko 1.500 radnika proizvodi raznovrsnu streljačku i lovačku municiju, kao i razne rakete i mine za vojne potrebe. U valjevskoj fabrici proizvodi se protivoklopno oružje za Vojsku Srbije, kalibra 64 do 120 milimetara, zatim ručne bombe, minobacači i municija od 60 do 120 milimetara, artiljerijske granate, municija za bestrzajne topove, anti-tenkovske mine, rakete za samohodne višecevne lansere raketa 128 milimetara, avio bombe, avionska nevodjena raketna zrna kalibra 57 milimetara i rakete mete.

Velika količina municije proizvede se u užičkoj fabrici "Prvi partizan", osnovanoj 1928. godine. Fabrika ima tri pogona i zapošljava oko 600 ljudi, a proizvodi streljačku municiju kalibra 5,56 i 7,62 milimetra, sportsku i lovačku municiju, potkalibarsku artiljerijsku municiju 100 i 125 milimetara, ali i opremu i alate za proizvodnju i skladištenje municije.

Čačanska "Sloboda namenska" posluje više od šest decenija, a trenutno je koncentrisana na proizvodnju i remont municije većeg kalibra, mina i drugih artiljerijskih granata. Proizvodi se i municija za protivavionske topove kalibra od 20 do 57 milimetara, municija za avionske topove od 23 i 30 milimetara, koje koristi Vojska Srbije, tromblonske mine, granate za protivoklopna sredstva M80 Zolja i M79 Osa, municija za automatski i podvesni bacač granata kalibra 30 i 40 milimetara, kao i artiljerijske municije od 76 do 155 milimetara.

Fabrika pravi i razne vrste signalne municije, upaljače za sva sredstva iz svog programa, a za ta sredstva nudi i usluge remonta.

Fabrika "Milan Blagojević" iz Lučana proizvodi razne vrste baruta i izvozi oko 85 odsto ukupne proizvodnje u oko 30 zemalja. Sa oko hiljadu zaposlenih, ova fabrika nudi barutnu, industrijsku i dinamitnu nitrocelulozu, klasična barutna punjenja za artiljerijske kalibre 100, 105, 122, 130, 152 i 155 milimetara, kao i sagorljive elemente za tenkovsku municiju kalibra 125 milimetara i dopunske elemente barutnih punjenja za minobacačke granate od 60, 82 i 120 milimetara.

"Prva iskra" iz Bariča postoji nešto više od 70 godina i bavi se proizvodnjom visoko brizantnih eksploziva za vojne potrebe. Prema javno dostupnim podacima, u toj fabrici nadomak Beograda proizvodi se heksogen, oktogen i pentrit koji služe za punjenje detonatorskih kapisli za upaljače, kumulativna zrna, protivavionske granate i kumulativne protivoklopne projektile.

Pored ovih fabrika, proizvodnjom za vojne potrebe bave se i fabrike "Prva petoletka" iz Trstenika koja pravi stajne trapove za vazduhoplove, ali i niz hidrauličkih i elektrohidrauličkih sistema za tenkove i oklopna vozila kao i raketne sisteme.

Tu su i fabrika aviona "Utva" iz Pančeva, koja je prošle godine proizvela prva dva predserijska prototipa aviona Lasta-95, koji se trenutno nalaze na ispitivanjima na aerodromu u Batajnici.

Privatna proizvodnja "Mile Dragić" iz Zrenjanina izvozi uniforme, šlemove, kacige, balističke proizvode kao što su prsluci i panciri, opremu za suzbijanje uličnih nereda i za deminiranje.

Postoji i firma EDePro koja se bavi projektovanjem i proizvodnjom raketnih motora. Pre oko 30 godina tu firmu osnovala je Laboratorija za mlaznu propulziju Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, a danas se u programu kompanije nalazi i razvoj višenamenskog navodjenog projektila ALAS, žirostabilisana artiljerijska raketa kalibra 107 milimetara za višecevni bacač raketa dometa 11 kilometara i hibridni artiljerijski projektil kalibra 155 milimetara sa raketnim motorom.

U toj firmi tvrde da su kadrovski i tehnološki opremljeni i za remont i modernizaciju motora za IC vodjenje avionske rakete vazduh-vazduh kratkog dometa sovjetske proizvodnje R-60, koje koriste avioni Mig-21 ili Mig-29, u naoružanju Vojske Srbije.

Tradicionalno najveći posrednik u trgovini oružjem, Jugoimport SDPR iz Beograda, počeo je da nastupa i kao organizator-sistem integrator više segmenata odbrambene industrije u proizvodnji novog naoružanja.

Najznačajniji takav rezultat Jugoimport SDPR je postigao prilikom kontruisanja i izrade prototipa lakog višenamenskog oklopnog vozila Lazar, za koje se u toj firmi nadaju da će naći kupce kako u Vojsci Srbije, tako i u drugim vojskama.

Reč je o vozilu koje je nastalo na osnovu iskustava u urbanim sredinama i naseljima (poput juga Srbije ili rata u Iraku), za prevoz pešadije ili specijalnih jedinica u okviru protivterorističkih i mirovnih operacija.

Oklop ovog vozila pruža zaštitu od zaseda, protivtenkovskih mina ili improvizovanih bombi.

Vojne ustanove u Srbiji nude i obuku, transfer tehnologije i znanja - u Vojno-tehničkom institutu u Žarkovu blizu Beograda prošle godine je 20-ak oficira alžirske vojske boravilo na poslediplomskom školovanju, dok se na Vojnoj akademiji neprestano školuju pripadnici drugih armija.

Nove okolnosti, aktuelni poslovi

Nastup srpske odrambene industrije na svetskom tržištu je često u pravcu eventualnog povratka na pozicije vojne mašinerije bivše Jugoslavije, koja je bila sposobna da proda Kuvajtu ili tadašnjoj Burmi i relativno sofisticirana sredstva poput srednjeg tenka tipa M-84, nastalog na bazi modernizacije sovjetskog tenka T-72, ili školsko-borbeni mlazni avion Supergaleb G-4 koji je uporediv sa britanskim avionom Hawk.

Jugoslavija je više zaradjivala od izvoza oružja nego od turizma, ali su okolnosti sada bitno izmenjene, u svakom pogledu. Mnoge zemlje u svetu nakon završetka hladnog rata izdvajaju znatno manji procenat bruto društvenog proizvoda za opremanje oružanih snaga.

Jedan od oblika konkurencije srpskoj industriji naoružanja su bile i bivše članice Varšavskog pakta, koje su u jednom trenutku preplavile tržište viškovima naoružanja, što je drastično smanjilo cene i profit.

Pa ipak, neki od klijenata od pre par decenija su ponovo medju najboljim kupcima. Firme iz bivše Jugoslavije su nekada gradile vojne aerodrome, bunkere i fabrike po Iraku (kao i po drugim zemljama Bliskog istoka i u Africi), i Irak je sada najbolji klijent vojne industrije Srbije. Kao i za vreme Sadama Huseina, i nova vlast u Bagdadu ne štedi sredstva razvijajući, iznova, kompletan odrambeni sistem.

Samo u 2008. godini Irak je za potrebe svoje vojske naručio od Srbije naoružanje i opremu za 235 miliona američkih dolara. Za Irak je iz srpskih fabrika otišao kompletan program za oblačenje i naoružavanje pešadije do nivoa bataljona - uniforme, šlemovi, pancir košulje, lično i pešadijsko naoružanje, municija, protivoklopne rakete i artiljerijska sredstva do minobacača kalibra 120 milimetara.

Iraku je čak prodato 20 školskih klipnih aviona tipa Lasta-95, namenjenih za letačku i borbenu obuku pilota novog iračkog vazduhoplovstva. Ovaj posao je bio iznenadjenje jer je taj avion prodat u trenutku kada je postojao samo u projektima Vojno-tehničkog instituta, pre nego što je makar jedan primerak letelice bio napravljen, a kamoli ispitan. Najveći deo naručenog naoružanja i opreme već je isporučen Iraku, dok se isporuka prve tri Laste-95 za Irak očekuje u 2010. godini.

Zbog osetljive prirode robe kojom se trguje, malo proizvodjača odnosno posrednika iz Srbije je spremno da govori o količinama i tipu naoružanja za izvoz, a retko se pominje i naručilac. Ipak, izvori potvrdjuju za Betu da je Srbija prodala 36 domaćih samohodnih haubica NORA B-52 Uniji Mjanmar, kao i izvesnu količinu tog artiljerijskog oružja "jednoj afričkoj zemlji", verovatno Keniji.

U pitanju je modernizovana NORA (Novo ORudje Artiljerije), kalibra 155 milimetara i dometa od 28 do čak 41 kilometar, u zavisnosti od granate koja se koristi. Strani mediji navode da je istoj zemlji isporučeno i 30 modernizovanih haubica kalibra 105 milimetara, kao i odredjena količina municije za ta orudja.

Osim Iraka i Unije Mjanmar, dosta oružja ide u Alžir i Egipat. Postoje nagoveštaji prodora i na tržište Libije, a domaći remontni zavodi se nadaju da bi mogli imati poslove i u Kuvajtu koji je 1991. godine kupio oko 150 tenkova M-84 a kojima je potreban remont kao i paket modernizacije.

Fabrike koje proizvode oružje i municiju za civilne potrebe (pištolje, lovačke i snajperske puške, barute, eksplozive i municiju do 9 milimetara), prodaju svoju robu praktično svuda po svetu. Oni imaju najviše posla i kod njih je najkraći put od sklapanja ugovara do pune realizacije, isporuke i naplate.

Valjevski Krušik je u 2009. godini izvezao municiju i oružje u vrednosti od 36 miliona dolara, a direktor te firme Jovan Davidović očekuje da će u tekućoj godini biti realizovan izvoz od 2,84 milijarde dinara. Već je zaključeno osam poslova, dok je 18 u raznim fazama dogovora.

Postoji plan da ove godine počne i izgradnja nove kovačnice u Valjevu, u kojoj će posao dobiti oko 70 radnika, i u kojoj će se izradjivati košuljice za artiljerijske mine.

Krušik je do 1999. godine imao svoju kovačnicu, ali je ona srušena u NATO bombardovanju, zbog čega se košuljice uvoze iz BiH ili Bugarske, što poskupljuje proizvodnju. Prostor za kovačnicu će obezbediti valjevska firma, dok će sredstva za izgradnju uložiti Jugoimport SDPR.

U fabrici Prvi partizan u Užicu se dogodila nesreća u septembru 2009. godine kada je poginulo sedam radnika, ali je proizvodnja nastavljena, pa čak i povećana. Ova fabrika je učestvovala i na medjunarodnom sajmu naoružanja "Šot šou" u Las Vegasu, u januaru ove godine. Njihov plan je da na tržište SAD izvezu sportsku i lovačku municija za oko 30 miliona dolara, što je oko 5 miliona više u odnosu na prethodnu godinu.

Perspektive vojne industrije

Vojni analitičar Aleksandar Radić za agenciju Beta kaže je da je procena da bi srpska odbrambena industrija mogla godišnje da prodaje naoružanje u iznosu od pola milijarde dolara veoma ambiciozna i da je potrebno prvo unaprediti kapacitete domaćih fabrika. Dosadašnja iskustva su pokazala da je bilo lakše prodati oružje nego ga proizvesti zbog toga što se u namenskoj industriji još osećaju posledice višegodišnje krize.

On je podsetio da su neke fabrike koje se direktno ili posredno bave namenskom proizvodnjom čak bile i pred stečajem – na primer pančevačka "Utva" koja tek treba da iskoristi šansu koju je dobila narudžbinom 20 aviona za Irak i 16 letelica za potrebe Vojske Srbije.

Naoružanje i vojna oprema koja se proizvodi u Srbiji i dalje je na zasnovano na tehnologijama stvorenim 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, ali je njihova prednost relativnoj jednostavnosti - adekvatna je za vojske i ratišta zemalja koje nisu tehnološki najrazvijenije, jer njihove armije ne bi mogle da savladaju zahteve najnovijih borbenih sistema u eksploataciji ili održavanju.

Analitičar je rekao da Srbija može da ponudi kompletan program naoružanja za opremanje pešadijskih jedinica do nivoa bataljona, i da potrebe država u kojima se trenutno vode ratovi ili koje se osećaju ugroženo, u potpunosti mogu da budu zadovoljene tim robusnim i pouzdanim naoružanjem.

U svakom slučaju, srpskoj vojnoj industriji su potrebne investicije radi unapredjenja proizvodnje. U jednom periodu je postojala ideja da se do sredstava za investiranje dodje putem prodaje dela tih fabrika - čak je u opticaju bio i Nacrt zakona o privatizaciji tih šest fabrika - ali je kasnije ta ideja potisnuta, iz "strateških razloga".

Bojazan države je da bi privatne vojne fabrike proizvodile isključivo za slobodno tržište zbog čega ne bi imale dovoljno razumevanja za potrebe Vojske Srbije, a što bi ugrozilo funkcionisanje sistema odbrane. Zbog toga je trenutno dominantnija ideja državne pomoći tim fabrikama kroz eventualno formiranje nekog fonda čijim bi se sredstvima obezbedjivala potrebna proizvodnja i usvajanje novih tehnologija.

Prodaja naoružanja i vojne opreme je nemoguća bez političke podrške uticajnih država jer se zemlje kupci često opredeljuju da kupuju oružje od države sa kojom žele dobre bilateralne odnose, pa čak i ako to znači da se tako žrtvuje kvalitet kupljenog proizvoda.

Industriji naoružanja u Srbiji bi značajno pomoglo ako bi sama Vojska počela da nabavlja nove i modernije tipove oružja, makar i simboličnih količina, jer bi to uvećalo šanse da se takva oprema posle ponudi i za izvoz - korišćenje nekog sredstva u armiji zemlje proizvodjača je nemerljivo značajna referenca prilikom svake prodaje.

Inicijalni pozitivni rezultati su postignuti, ali odbrambena industrija Srbije bez ulaganja u razvoj i marketing neće moći da obezbedi kontinuitet, jer neće moći večno da računa na blagonaklon odnos generala nekih afričkih i azijskih država koji su se ranijih decenija školovali u vojnim akademijama SFRJ, a koji su do sada bili glavni oslonac eksportnih ambicija srpskih oružara.

Autor: Vojkan Kostić, novinar Bete